Najviše sujete uvijek je bilo u našem poslu i halapljivosti, nemojte da vas bilo ko od pjevača laže. Moje kolege misle samo na novac, rijetki su oni koji ovaj posao rade iz ljubavi i zadovoljstva. To je najviše ona starija garda, moje generacije pjevača. Nikad nisam ni kretao da pjevam da bih se obogatio, već zato što sam imao talenat. Imao sam bakšiše kojima sam mogao da kupim zgradu, a dešavalo se da ne uzmem ni dinar. Tu vrstu sujete ne smijete da imate ako se bavite ovim poslom – priča Ljuba Aličić:

Aličić se osvrnuo i na priče o kocki, pa tvrdi da jeste okušao sreću, ali da nikad nije ostavljao bogatstvo u kockarnicama niti mu je to porok.

– Nikad nisam bio kockar, ali jesam okušao sreću u tim vodama. Čitao sam naslove da sam pukao milione, pa valjda bi me neko slikao u kockarnicama da toliko idem tamo. Nisam poročan, uvek sam pametno ulagao. Nekretnine, domaćinstvo, to je nešto što me zanimalo. Odavno sam se umorio od estrade i sada živim mirnijim životom, najviše van Beograda. Prija mi mir, cijeli život sam u gužvi i među ljudima, valjda to tako ide s godinama. Sad uživam s najbližima, valjda sam zaslužio da se odmaram – kaže Ljuba.

Aličić kaže da se sklanjao i od drugih poroka tokom života, te i da mu je krivo što su se neke kolege poput pokojnog Sinana Sakića ili Džeja Ramadanovskog odale opijatima.

– Sinan i Džej su sami sebe uništili drogom, ko im je kriv što su voleli poroke. Ja sam toga imao ispred sebe mnogo puta, pa nisam probao. Htio sam normalan život, a oni samo droga i droga! Njih više nema, a i kad su imali šanse da se izvuku i počnu normalno da žive, bez poroka, nisu ih iskoristili. Nastavljali su po starom. Pa ja ne bih mogao jednu pjesmu da otjevam kad bih se tako zapustio! Šteta je kad čovjek neće samom sebi da pomogne. Droga je zlo, to ne treba nikome – istakao je on za domaće medije.

Folker je više puta pričao da je zbog muzike i posla u ranoj mladosti bio spreman i na to da ga izbace iz škole.

– Zbog muzike sam napustio peti razred. Otac je želeo da završim školu, ja sam bio siguran u sebe da moram da radim taj posao i bio sam siguran da moram nešto da napravim u životu. Jednostavno, slušao sam sebe i ne kajem se. Na kraju se ispostavilo da nisam pogriješio. Srećan sam čovek, imam sinove, unuke, svi me poštuju i stekao sam dovoljno za sebe i najbliže. Radio sam prvo samo za bakšiš, s vremenom sam, posle godinu, dvije, dobijao i platu. Mene je narod mnogo volio kao klinca, ali i kasnije, što mi je otvorilo mnoga vrata – rekao je Ljuba Aličić za “Republiku”.


(Admir O.)